Aleksandar Jovanović Birilj
DIJAMANTSKA SVETLOST
Galerija KUCERA, 15. – 29. maj 2014.
Šesta samostalna izložba mlade umetnice Jelene Đokić (1978),
govori nam da vidno napreduje u traženju svog likovnog izraza od 2005.godine,
pa do danas. Dobro je to što je u samom startu izašla iz koncepta svojih
profesora sa likovne akademije, koji su za mnoge mlade umetnike autoritet,
čijeg se uticaja teško oslobađaju.
Jelenine slike se odlikuju jedinstvom likovnog izraza
i ritmičnim tokovima formi, bolje reći linija. Ako bismo njene radove
analizirali i sa predhodnih izložbi, videli bismo cvetne aranžmane izlomljenih
jednobojnih linija, koje se kreću cik-cak u prostoru,stvarajući raznobojnu
arabesku. Ona pravi velike kontraste svetlih boja: žutih,
plavih, zelenkastih, okerastih, pastelno-crvenkastih, ljubičastih, nasuprot
crnim, plavim ili crvenim tamnog tonaliteta. Ovakva konstelacija linija ukazuje
nam da umetnica oseća kosmičke tokove i da teži beskonačnom. Te linije koje se
seku, stvaraju asocijativne figure: ptica, riba, zmajeva, bezbroj očiju i
drugih raznih životinja. Umetnica je opsednuta Velikom prirodom i vetrovima
koji nose velike oblake, koji stvaraju neka velika bića koja se smeju. Pojavljuje
se vulkanska lava koja tiho teče, koja se razliva i izliva iz slike. Beline u
slici povezuju kamene forme koje su optočene tamnim linijama koje se lome, podvlače,
proširuju ili sužavaju između bisernih pločica, koje kad se sažmu u celinu
forme, liče na dragocene dijamante i kristale, čvrsto nabijene u trouglaste, kvadratne
ili ovalne geometrijske oblike.
I sama umetnica ističe u svom katalogu svoj
istraživački odnos prema prirodi, kamenu, drvetu i njihovoj mitološkoj i
simboličkoj moći, i da su oni njena “inspiracija“, još od
paganskih vremena duboko ukorenjena u narodu. Zato ove slike nose jedan optimizam
i vedrinu, kojima oraspoložavaju posmatrača. Linije koje teku kao meandrične
rečice i ulivaju se jedna u drugu, ne zaustavljaju se i ne grade kružni tok da
bi napravile centar u slici, već u rasplinutu, dijamantsku svetlost.
Ovo istraživanje beskonačnog, možda je mladu umetnicu
nesvesno uvuklo u taj doživljaj. Srećom, još uvek kod slikarke nadvladava
stvaraoc nad istraživačem, konceptualistom, čime su danas mladi umetnici
opsednuti.
Jelena Djokic, katalog, Galerija KUCERA '14.
Nađa Mandić
Jelena
Djokić IZLOŽBA SLIKA
Galerija
KC Rakovica, 24. septrembar 2009.
Putovanje
na koje nas vodi Jelena Đokić u svojim radovima, pruža nam mogućnost da
posmatramo i budemo prisutni u jednom posebnom svetu.
Ne
gubeći uporište u stvarnosti, ona konstituiše sopstvenu likovnu realnost kroz
ekspresionistički izraz izuzetne snage. U toj likovnoj relanosti opstaju
fragmenti nama poznatog sveta, obogaćeni, preoblikovani izvan uobičajenih
prostornih parametara. Naizgled plošne, dvodimenzionalne slike pružaju se u
dubinu formiranu rasporedom elemenata na slici i kontrolisanom upotrebom boje.
Povezanost
sa svetom, prirodom, ljudima, ne dopušta preveliko udaljavanje od figuralnosti.
S druge strane ublažene linearnost i fragmentacija primoravaju svakog pažljivog
posmatrača da pokrene asocijativne i manje svesne saznajne aspekte svog uma.
Njene
slike dopuštaju posmatraču da se,posmatrajući igru
boje i oblika na slici i sam poigrava sa tumačenjem i piše svoju priču viđenog.
Snaga
izraza prevazilazi granice platna. Likovni svet koji stvara, pruža se izvan i iza
fizičkih okvira. A ona na svojim slikama uspeva da zauzda i zaustavi trenutak
iz tog živog i bujnog sveta. Osećaj spontanosti stvoren snažnim potezom i uz
upotrebu jarkih boja, daje slici specifičan kvalitet i energiju,dinamiku. Slika
bukvalno izlazi iz svog dvodimenzionalnog sveta u susret posmatraču i kroz
reljefne površine, nastale povremenim nanosima debelih namaza boje.
Temperamentna
i energična, umetnica stvara dela autentičnog izraza - što je u savremenom
slikarstvu prepunom ponavljanja već viđenog, najteže postići.
Na
nama je da se prihvatimo putovanja koje će nas obogatiti za jedan novi pogled
na realnost koja nas okružuje, na svet boja i oživljenih oblika, svet snažnog i
jedinstvenog vizuelnog izraza Jelene Đokić.
Nađa
Mandić, istoričar umetnosti
Jelena Djokic, katalog, Galerija KC Rakovica '09.
Bratislav
Ljubišić
JELENA ĐOKIĆ
Časopis: Likovni Život 111-112/2005 (XVIII)
Galerija Božidarac, 29.mart - 12.april 2005
Za mnoge je prva samostalna izložba prekretnica u
umetničkom radu.
Ne retko, posle završetka
studija mladi umetnik se ne odvaži da se samostalno pojavi pred publikom. Obično se
”pridruži” nekoj grupnoj
žiriranoj manifestaciji i posle dva-tri takva izlaganja
umetnička karijera pređe u neku vrstu tavorenja. Pogotovo ako se mladi čovek prihvati pedagoškog rada. Istini za volju,
uslovi pod kojima treba izlagati i stvarati sopstvenu
umetnost nikada nisu bili povoljni, pogotovo ne idealni. Umetnik mora da prihvati činjenicu da se za umetnost lako živi a od nje
vrlo teško.
Ako je spreman na rizik onda mu uz svu muku može da se
dogodi uspeh.
No i to je varljivo. Jednom je jedan stari
umetnik rekao da svako ima svojih pet minuta u životu. Kako ih iskoristi tako će mu biti do kraja fizičkog života. Onaj drugi,
umetnički, je krajnje neizvestan. Setimo se El Greka
- za života je bio slavan, onda je doživeo da ga prekreče. Njegove freske su
posle dva veka tame slučajno otkrivene. Slava se ponovo
dogodila,
ali sve je moglo da bude drugačije.
Dakle, prva samostalna
izložba dogodila se Jeleni Đokić. Valja reći da je u
vremenu kada se preispituje mesto i uloga klasično shvaćenog slikarstva, slikati ekspresionistički sa jasnom asocijacijom na realno spada u
hrabrost.
Ali, ako umetnik nema
sopstvenog uverenja i ubeđenja da je na pravom putu onda je daleko od
autentičnog stvaralaštva.
Kod Jelene je bitan potez: gestualnost joj omogućuje da slobodno upotrebljava čiste boje koje, naravno,
razdvaja izvedenicama. Dobija se dinamična površina slike. Ponegde je tu i
deblji namaz:
ta pastuoznost još više pojačava gest i ekspresiju. Pejzaž je kod ove umetnice shvaćen kao vrsta emocionalnog stanja i time
se može objasniti određena strastvenost. Ali, snaga temperamenta oduvek je odlikovala mladost. Treba obratiti pažnju i na određene boje koje umetnica upotrebljava. Crvena,
kobalt, žuta, zelena
- sve su to rekviziti kojima je svoju strast izražavao
recimo jedna Van Gog.
Ali i neki drugi koji su se usuđivali da mir beline
platna narušavaju jakim i sirovim bojama. Sve u svemu, pred nama je sveže delo, promišljeno ali i
spontano,
što bi se reklo - u naletu.
Jelena Đokić je rođena 1978. godine u Beogradu.
Završila je školu za dizajn na Fakultetu likovnih
umetnosti,
otsek slikarstva u klasi profesora Zorana Vukovića. Član je ULUS-a i kao što sam rekao, ovo joj je prva
samostalna izložba.
Časopis: Likovni Život 111-112/2005 (XVIII)
Zdravko Vučinić
ZNACI
ISTINSKE DAROVITOSTI
Galerija
Božidarac, 29.mart - 12.april 2005.
Jelena Đokić do sada nije samostalno
izlagala. Njena stvaralačka aktivnost traje od nedavno, nešto vise od par
godina, kada je okončala studije na Fakultetu likovnih umetnosti, i nakon toga,
postala clan ULUS-a. Iza njene, s pravom se može kazati, retke posvećenosti
slikarstvu, ne stoji odveć dugo vremensko razdoblje. Pored zapažene predanosti
slikarstvu, koja već neko vreme traje intenzivno, činilo se da još uvek nije
stekla preko potrebno iskustvo. Ipak, odvažila se da sama stupi na likovnu
scenu. Zapravo, osetila je potrebu da sudu javnosti pokaže svoje radove. Razume
se, za to ima dovoljno razloga. Pre svega, postala je svesna da je ostvarila
zamašan opus vrednih likovnih postignuća, uz to originalnog, stilski
definisanog rukopisa. O tome jasno govore radovi koje ovom prilikom izlaže.
Uprkos svekolikoj prisutnosti modernog,
postmodernog, te u novije vreme naglašenog konceptualnog obrasca, Jelena se sa
uverenjem primakla jednom pojmu klasičnog modela slike. Taj stav pravda time
što je u njemu našla mogućnost da se izrazi na potpun način, još vise, da u tom
domenu zasnuje vlastitu poetiku.
Inspiraciju za svoja dela Jelena nalazi u
neposrednom okruženju. Najpre i najviše to su predeli, dok znatno manje pažnje
poklanja ljudskoj figuri
Slikanju pejzaža pristupa sa izvesne
distance. Odnos koji čini spram njegove vizuelne percepcije nije u saglasju sa
realno datim oblikom, što znači da ga ne prihvata uvek onako kakvim se
pokazuje, kakav jeste u rasponima ojektivnih sadržaja. S obzirom na to da ga dotiče
iz perspektive urbanog ambijenta, oslobođena je potrebe da u njemu traži, i dabome
otkriva tu stranu njegova izgleda ili pak, utiska koji odaje. On joj služi kao
podsticaj ali i povod kako bi dospela do dubljih,sadržajnih svojstava
prikladnih njenom shvatanju likovnosti dela.
Jelena je prihvatila ne posve nepoznatu
teoriju po kojoj unutrašnji svet slike nije, niti treba da bude izjednačen sa
realnom stvarnošću. Sledeći tu ideju,ona se priklonila potrebi da čin stvaranja
što vise poistoveti sa stvaralačkim porivom vlastite osećajnosti. Predeo iz
vidokruga svoje znatiželje, ona preoblikuje u svojevrsnu iluziju koja počiva na
slojevitom, semantički prožetom aspektu onoga što želi da prikaže, u odnosu na
način kako to čini. Dati motiv oblikuje prema svojoj osetljivosti, modifikuje
ga, i svodi na uopštene, često jedva primetne realne naznake. Njegovi se obrisi
u konačnom ishodu samo nagovešteni, neki put se tek naslućuju.
U ovim radovima ima neke samosvesne distance
koju autor zauzima u odnosu na realan svet, čiji prepoznatljivi tragovi
nestaju, neosetno se gube. Potiru se u korist unutrašnje nužnosti dela, čemu
poklanja znatnu pažnju. Pretvaraju se u obeležja asocijativnih, čak
apstraktno-arabesknih, gotovo simbolističkih oznaka. Time poprimaju znatno
drugačija svojstva. Postaju svedočanstvo novog, značenjski profilisanog,
fenomenološki dosledno uspostavljenog obrasca.
Vizuelni sadržaj slike koji Jelena neguje,
opstaje na osetljivoj granici realnog i izmaštanog, na tananoj razmeđi
racionalnih i iracionalnih doživljaja. Pri tome, uspela je da uspostavi
osetljiv likovni govor ostvaren potezom sigurnog, gestualnog zamaha, uz to,
mislen bojom, za ove radove veoma važnom komponentom. Njene slike nastaju kroz
površine široko organizovanih prostornih dimenzija. U njima ima neobične igre
svetlosti i senki, ima naglašenih kolorističkih refleksija, koje se katkad
pretvaraju u razbuktale, snažno sukobljene ritmičke ideograme. Tome treba
dodati uočljivu svežinu, mladalačku, duhom poletnu lepotu koja provejava iz
slojeva čedne prirode Jelene Đokić, inače potpuno otvorene za svet oko sebe.
Nema sumnje, ona je ostvarila opus
prepoznatljivog obeležja, uz to, osobenih koliko i uverljivih vrednosti poput
formalno stilskih, bogatih pikturalnih premisa, sadržinski osmišljenih rešenja,
potom, kompaktno organizovanih celina, koje njen opus smeštaju u tradiciju
domaćeg slikarstva. Sudeći po odlikama radova iza kojih sada stoji, u koje je
unela nespornu energiju, svu kreativnu potenciju i tome istinsku darovitost,
njeno slikarstvo će zasigurno obeležiti vreme koje dolazi, šta vise, priuštiće
joj značajno mesto u tokovima naše novije umetnosti.
Jelena Djokic, katalog, Galerija Bozidarac '05.
